Vreme i odeća

 U vremenu u kome je sve mahnito progutala brzina naših životnih ritmova koji zahtevaju da uvek gledamo samo napred, mislim da je potrebno, stati na trenutak i pogledati unazad gde je ostalo naše korenje, memorija  i deo nas.

Odatle dolazi odluka i težnja ka analizi narodne nošnje Balkana koja je ujedno usko vezana za pitanja identiteta i memorije.  Rezultat mog umetničkog istraživanje je serija radova koja ima kao cilj da istakne kako je telo paradigma i uslov putem koga se naglašava konflikt između kolektivnog i indivudalnog identiteta ali takođe se ističe da je kolektivna memorija neophodan uslov  za definiciju individualnog identiteta.

Narodna nošnja Srbije, kao i nošnja ostalih delova Balkana, predstavlja jednu od osnovnih etničkih karakteristika. Ono što je jako bitno je kostituisati odnos izmedju nošnje i identiteta. Prvi primer tog odnosa može se prepoznati  u običaju da narodnja nošnja bude identifikacija porekla i pripadnosti određenoj zajednici. Ujedno, činjenica da je tradicionalni kostim bio obogaćen nakitom dovodi do toga da je nošnja predstavljala odraz društvenog statusa kao i godina žene koja je nosi. 

Osim toga, narodna nošnja je odraz kreativnog potencijala ljudi koji su smatrali ručni rad kao sredstvo za izražaj svoje kreativnosti. Svaka faza života, svaki događaj  od detinjstva do odraslog doba, od nevinosti do majčinstva, od braka do udovišta, može se jednostavno odrediti putem kostima koji se nose u određenoj okolnosti. Na taj način kostim postaje jedna vrsta legitimacije svakog člana zajednice, pre svega žena.